dva religijska lica Tokya

U Japanu, shinto i budizam dugo postoje kao dve ravnopravne religije. Vekovima su toliko mešane, da su gotovo srasle. Dok je u vreme shoguna budizam bio favorizovaniji, Meiji reforma je shinto proglasila državnom religijom, pa se čak i grubo obračunavala sa mnogim budističkim hramovima. U modernom Japanu religija nije posebno zastupljena u svakodnevnom životu. Ipak u Tokyu postoje dve veoma značajne bogomolje, kulturno i istorijsko blago grada, prisutne u životima stanovnika, a naročito zanimljive turistima.

Najveća gradska shinto bogomolja je Meiji Jingu (明治神宮). Posvećena je caru Meiji-Tenno, voljenom vladaru, koji je promenio lice Japana. Razuđena zelena površina u kojoj se ugnezdilo svetilište smeštena je u užurbanoj i hirovitoj četvrti Harajuku. Neverovatno je da je dovoljno samo proći kroz impozantno veliku drvenu tori kapiju, zagaziti u šljunkovitu, gotovo šumsku stazu i da utihne sva vreva grada. Čini mi se da je to svakom posetiocu nezaboravna impresija, mir i tišina u sred grada, brojne staze u senci zelenila...kako je shinto tesno vezan za prirodu, ova bogomolja na to sjajno podseća.

Shinto je duboko ukorenjen u japanskom načinu života. Ova religija nema svete knjige, nema osnivača, ali izrazito vrednuje hamoniju sa prirodom i neke vrline kao magokoro, iskreno srce. Kami, brojni bogovi, doživljavaju se kao sveti duh, koji može biti u mitološkim bićima, prirodi, zaslužnim ljudima. Prema takvim osobama Japanci su od davnina osećali strahopoštovanje i zahvalnost, pa su im posvećivali hramove i obožavali ih. Meiji Jingu je posvećen dušama cara Meiji i carice Shoken.
Car je preminuo 1912. godine, a carica 1914. Ljudi su želeli da pokažu poštovanje i učestvuju u večnom pomenu. Volonterski su radili na osnivanju ovog kompleksa i donirali preko 100000 stabala iz celog Japana da bi 1920. godine, iskrenim srcem stvorili su nestvarnu šumsku oazu u centru metropole.

U sredini prostranog zelenila smešteni su glavni objekti bogomolje. I taj ambijent odiše spokojem, u potpunom miru svi posetioci mogu učestvovati u shinto ceremonijama, molitvama i pomišljanju želja. Kako je Meiji Jingu jedna od najznačajnijih japanskih bogomolja, a u Tokyu jedna od prvih turističkih atrakcija, uvek je prisutan veliki broj ljudi. U prvim danima godine, tokom hatsumode molitve, ovim svetilištem prođe više od 3 miliona ljudi, više nego u bilo kom hramu u Japanu.

Na severnom delu kompleksa moguće je obići riznicu koja čuva brojne lične i vredne predmete carskog para. Veliki deo šume na jugu je odvojen za unutrašnju baštu, veoma lep vrt sa jezerom, pticama i cvećem. Na brežuljku je smeštena nezabilazna kuća za čaj sa koje se pruža prelep pogled na uredno zelenilo. U bašti se nalazi i izvor koji je bio dragocen caru i carici, još dok su bili živi. Doživljavali su ga kao posebno mesto osnaživanja i inspiracije.

Kućica za čaj

Prolećna živa zelena

Izvor

Uz Meiji Jingu, priljubljen je i veliki, urbani park Yoyogi. Na mapi grada ovo je najveće objedinjeno polje zelenila. Popularno je tokom cele godine, sa svakom sezonom menja lica i idealan prostor za meditativan odmor od svakodnevice ili napornog upoznavanja grada.

Asakusa hram je popularno ime za Senso-Ji (浅草寺) budistički kompleks u starom delu Tokya, Asakusa. To je najveći i najživopisniji gradski hram, nezaobilazno mesto u obilascima u kom se osim samog objekta, mogu doživeti brojne ceremonije ili jednostavno radoznalo posmatrati lokalci u svojim obredima. Ceo ambijent je veoma životan, narodski, uvek u gužvi i šarenilu, posebno što je dug prilazni koridor ispunjen prodavnicama suvenira, yukata, slatkiša i brojnim turistima. Prava vašarska atmosfera.

Unutrašnja kapija 

Glavni hol

Prema legendi, dva brata su u Sumida reci mrežom uhvatili statuu boginje Kannon i koliko god je vraćali u vodu, ona im je dolazila. kada je to doznao poglavar tadašnjeg sela Asakusa, zamonašio se, posvetio budizmu i na obali reke 645. godine izgradio hram, najstariji u Tokyu. Bodhisattva Kannon se smatra najsamilosnijom boginjom, koja vernicima uvažava molitve i donosi olakšanje i oprost. Poštovanje ovog božanstva podrazumeva da se prema svima ponašamo ljubazno i iskreno saosećajno.
Velika popularnost hodočašća i brojni vernici ubrzali su razvoj naselja. Tokom vladavine shoguna, koji su pokazivali posebnu posvećenost prema Senso-Ji, hram je napredovao i rastao. U zaštiti moćnih vladara, objekti su zablistali u raskošnoj lepoti. Posebno je Edo period i Tokugawa shogunat uticao na procvat budističkog kompleksa koji je, zauzvrat, svoje delovanje u velikoj meri posvetio afirmaciji i podršci shogunu. Cela regija Asakuse, tada već deo grada Edo, postala je centar života, okpljanja, kulture i zabave. Danas je to jedan od retkih kutaka Tokya u kom se može osetiti duh prošlih vekova i živopisne istorije.

Prilaz označava kapija oluje, Kaminarimon, u kojoj bogovi vetra i grmljavine dolaze da prenoće. Ulica suvenira sa vekovnom tradicijom, Nakamise proteže se 200 metara do sledeće, unutrašnje, crvene i raskošne Hanzomon kapije. Dvorištem dominiraju glavni hol i petospratna pagoda. Veoma je lep motiv kada se živopisna pagoda i obližnji Tokyo Sky Tree, najviši toranj sveta, nađu u istom kadru.

Zimski pejzaž 

Uz budizam vezuju se brojni, vesele zabave. U maju Senso-Ji proslavlja Sanja Matsuri, jedan od najvećih gradskih festivala. To je nezaobilazna prilika da se dožive i osete pravi narodski običaji, atmosfera vašara, probaju lokalne đakonije. Par meseci kasnije, najstariji vatromet vekovima se praktikuje na obalama Sumida reke uz obavezni veseli vašar uz hram.

Kapija Kaminarimon u novogodišnjoj noći

Od 2003. godine, povodom proslave 400 godina osnivanja Tokugawa shogunata, Asakusa hram je dobio noćno osvetljenje. Od sumraka do 23h, svakog dana najvažniji objekti obasjani su dobro osmišljenim lampicama, ističući raskoš i veličinu u mirnom noćnom ambijentu.