...a bez kante sa smeće
I ne šalim se uopšte. Nigde na ulici ili javnom mastu ne može se naići na kantu za smeće ili bilo šta slične namene. A opet, sve je uredno, bez otpada, papira, kesa, flaša. Ne da Japanci ne prave smeće, naprotiv, prave ga najviše na svetu. Ali ga i uredno nose sa sobom dok se ne nađu na mestu gde pažljivo mogu da razvrstaju i pripreme za reciklažu. Što znači do kuće ili do pojedinih marketa. Izuzetak su plastične flaše. Na ulicama su svuda prisutni automati za vodu i pića, pa uz njih bude i korpa u koju se ubacuju flaše. Ali samo flaše i toga se, naravno, svi pridržavaju.
Kada smo se prvi put prijavljivali u opštini, dobili smo svesku sa temeljnim objašnjenjima kako se tretira otpad. Svaka regija u Tokyu ima neke svoje osobenosti, ali se u suštini svede na razvrstavanje u mnogo segmenata. Lepota stanovanja u zgradi je u prostoriji koja je namenjena ostavljanju svog tog loma, dok stanovnici kuća morau da obezbede mnogo kanti i da pažljivo vode računa kojim danima i u koje vreme dolazi kamion koji odnosi neku vrstu smeća. To je doseljenicima prilično komplikovano, a verujem da se Japanci od malena navikavaju na ovaj sistem, možda nekim školskim predmetom Domaćinstvo... Razumljivo, na kraju ovde su deo grada stvorili nasipanjem kompresovanim ostacima koječega. Kada smo nabavljali kante za smeće morali smo da promislimo i temeljno organizujemo koliko kojih vrsta ćemo imati. Jer u prostoriji za odlaganje smeća postoje
