Nokogiri - pogled na zaliv

Nedeljno jutro je bilo blistavo sunčano. Umirio se i vetar od prethodnog dana, ali su vlaga u vazduhu i ograničen pogled na Fuji-san podsećali da je zagrevanje počelo, proleće je tu. Nedostajali su nam prijatelji, bilo je pusto na doručku. Brzo smo napustili hotel i uputili se na Nokogiri (鋸山), da ulovimo bar malo bistrog, jutarnjeg pogleda na zaliv.

Verovatno je zimski dan najbolje vreme za uživanje u pogledu. Tada se odlično vidi Fuji-san koji je odmah sa druge strane. Uočljivo je ostrvo Izu Oshima i gradovi Yokosuka i Yokohama. Sada je prolećna izmaglica prilično ograničila vidik, ali je celokupan ambijent na vrhu brda bio sjajan početak dana.

Dolazak na Nokogiri je lep dnevni izlet iz Tokya. Pored pogleda, na vrhu planine nekoliko sati se lako provede u veoma živopisnom budističkom kompleksu, uz mnogo šumskih, uređenih staza, statua, malih hramova i prostora za piknik.
Do vidikovca je moguće doći planinarskom stazom, koja kreće iz naselja, blizu pristaništa ili žičarom. Uspon nije mnogo dug, ali je intenzivan. Stepenice, naravno. I nakon žičare, potrebno je malo penjanja do najviše tačke. Tu je jadan od mnogih hramova, mesto za predah i sjajan pogled na plavetnilo.

Pre 1300 godina ovo mesto je izabrano za skrovito, ušuškano gnezdo hrama Nihon-ji (日本寺 ) koji je izgrađen po zahtevu cara. Kroz istoriju je menjao sekte budizma kojima je pripadao, imao svoje uspone i vreme zaborava, a najveći razvoj celokupnog kompleksa doživeo je u danima Tokugawa shoguna. Tada je cela planina dobila epitet sveta, izgrađeni su brojni mali hramovi, i danas posebno atraktivne kamene statue 1500 Arhata. U budizmu osoba koja se asketskim načinom života i duhovnim dostignućima primakla Budi, postaje vredna divljenja i nazivana je Arhat (阿羅漢). Statue su postavljenje duž šumskih staza i uvalama u stenju.

Nakon Meiji reforme, u Japanu je usledio period Haibutsu kishaku (廃仏毀釈) u kom se veoma grubo razračunavalo sa budizmom. Pobuna je prvenstveno bila okrenuta prema svemu što je imalo veze sa starim sistemom i shogunom, a to je, nakon zvaničnog razdvajanja religija, na prvom mestu bio budizam. Stradale su mnoge važne građevine, hramovi i obeležja, od kojih su neke danas nacionalno blago Japana. I Nihon-ji je poneo svoje breme tog trenutka. Vidno da su sve statue Arhata oštećene i obezglavljene. 

Dugim stepenicama, silazi se do podnožja na drugoj strani brda, gde je smešten najveći Buda Japana, visok 31 metar. Tu su i objekti hrama, mali vrt, mnogo trešanja i turista. To bi bio i glavni prilaz do Nihon-ji onima koji dolaze svojm kolima.

Za povratak smo koristili druge staze i nov niz stepenica uzbrdo od Bude do neobične stenske formacije, obeležja Nokogiri-yame. To bi bio ulaz u ovaj religiozni park za one koji dolaze planinarskom stazom. Veoma mističan i spektakularno tesan procep, među visokim stranama brda.

Uvek me oduševe Japanci, koji boravak u prirodi spoje sa ručkom. Ujutru rano započnu dan, pešače do vrhova, a onda razviju prostirke i uživaju u hrani koju su poneli ili, još bolje, tu pripreme svoje obroke. Atmosfera se obavezno razgali i nekim pivom. Nekad mi se čini da je klopa na lepim i nesvakidašnjim mestima razlog njihove šetnje... Kako god, divan običaj!

Planinarsku stazu smo iskoristili za silaz. Potpuno magičan ambijent, ogromnih, vertikalnih stena, mahovine i rastinja. Ovim prilazom dominira visoki, kameni prikaz Kannon (観音) boginje milosti. Dalje se nastavljaju šumski putevi, trošne stepenice i lepi pogledi na pristanište. Iako je priroda još uvek sanjiva, mirisala je na proleće. Ptice su pravile najveću buku, sokolovi su nam još jednom bili pratioci.

Za manje od sata bili smo na pristaništu. Odatle smo se prevezli trajektom do mesta Kurihama, sasvim južno od Tokya, na Kanto strani zaliva. Bili smo na poznatom terenu, potpuno ispunjeni utiscima i divnim emocijama koje smo delili sa porodicom Uchida. Kao na krilima...