Tuesday, 26 January 2016

Milica na putu kroz Kansai



Najveće japansko ostrvo Honshu (本州) usitnjeno je na pet regiona, a oni podeljeni na prefekture. Tokyo se nalazi u Kanto (関東) regionu, i najzastupljeniji je u turističkim posetama. Osim glavnog grada i urbanog turizma, van metropole moguće je pronaći i divna planinska izletišta, malo istorije, onsena. Ka jugu i zapadu naslanja se Chubu (中部地方) region, za moj ukus najlepši deo Japana. Planinski masivi Japanskih Alpa, vulkani, bujna priroda, vrhunsko skijanje, planinarenje. Na drugoj obali, na istoku, smešten je i Fuji san..
U nadovezujućem, južnom, Kansai (関西) regionu, vekovi istorije i religije sačuvani su, pre svega, u Kyotu, ali i svim okolnim prefekturama. To je, nakon Tokya, najposećenija turistička destinacija. Tamo je moguće osetiti onaj živopisan Japan iz filmova i naših romansiranih doživljaja prošlih vekova. Zato smo ga odabrali za nekoliko uzbudljivih dana sa Milicom, u nadi da će upotpuniti sliku ove egzotične zemlje.



Zlatnu sedmicu prošle godine mi smo odvojili za Kansai. Zaista je bilo puno utisaka! Ovo putovanje smo započeli, kao i prethodni put, avionom do Osake. Za kratak prolaz kroz ovaj veliki grad, akvarijum Kaiyukan je nezaobilazna atrakcija. Iako smo ga već obišli, vremena nikad dovoljno za vodena bića.






Osmospratni centralni bazen udomljava velike grupere, raže i mante, pitomu kit ajkulu, čekićare... Čini mi se da bih sate provela zagledana u veliko plavetnilo. Mislim da je i Milica podelila moju meditativnu zanesenost.








Nežne meduze u malim akvarijumima, privukle su naše poglede. Hiptotišuće kretnje, meke haljinice, treperavi pipci...ko kaže da tu ima nešto opasno.





Iako akvarijum ne nudi neko lokalno iskustvo, ne treba ga zaobići. Jedan je od najvećih i u svetu. Autentičnost ovog kraja sačuvali smo za kraj dana, večeru Osaka style. Specijalitet okonomiyaki, popularno nazvan japanska palačinka, pripremaju mnogi gradovi na osobene načine. Ovde je akcenat stavljen na mnogo i svega. A mi smo bili gladni... i radoznali.


Prošlog puta Kansai nam je ostao dužan jedan od najlepših zamaka Japana. Ovo je bila odlična prilika da uz Milicu upoznamo nešto novo. Himeji (姫路城) je smešten zapadno od Osake. Jednostavno se stiže vozom, preko grada Kobe. Sam zamak je sjajno očuvan, autentičan, spektakularan u svojoj nežnoj belini i finim detaljima. Impozantne veličine, on je i jedan od najvećih od 12 sačuvanih zamaka Japana. Nastao je na strateškom mestu, kao čuvar južnog prilaza prestonici Kyotu.





Do šestospratne kule se dolazi kroz brojne kapije, staze koje kao lavirint otežavaju upad. Veoma lepo je očuvan ceo kompleks nekadašnjeg zamka, mada je većina zgrada nestala.







Ostali smo malo razočarani ukupnim utiskom. Očekivali smo više detalja, nameštaja i upotrebnih predmeta, neke istorijske priče koja bi upotpunila celokupan utisak. Posebno ako se uzme u obzir da se ovaj zamak toliko pompezno ističe kao blago Japana. Na poslednjem spratu, nalazi se mala shinto bogomolja. Takav detalj do sada nismo viđali.






Na povratku u Osaku zastali smo u gradu Kobe (神戸). Prva asocijacija na ovo mesto je čuvena kobe teletina, japansko delikatesno goveče wagyu. Druga, ni malo ugodna, je razoran zemljotres koji je pogodio ovaj grad 1995. godine. Nastaradalo je preko 5000 ljudi, a delovi grada su bili potpuno razoreni, mostovi porušeni, kuće ruinirane. Kao deo institucije koja se bavi proučavanjem i smanjenjem negativnih posledica razornih katastrofa, organizovan je Muzej zemljotresa.

Neverovatno iskustvo, koje smo bezrazložno podcenili, pa nismo imali dovoljno vremena, do zatvaranja, da mu se temeljno posvetimo. Obilazak počinje malim realističnim biskopom, koji snimcima i efektima veoma verno dočarava šta je zadesilo nesrećne, uspavane ljude ranog jutra 17. januara. Zatim se, šetnjom kroz scenografiju porušenih zgrada, zakrčenih ulica, požara i ljudskih žrtava, dolazi do edukativnog dela. Tu se temeljno obrađuju sve faze kriznih situacija i postupci, od prevencije do saniranja posledica. Brojne fotografije, iskustva ljudi, snimci upotpunjavaju utisak strahote sa kojom se Japan neretko suočava.

Sila...





Celokupno ovo lutanje, podstaknuto je idejom da će se Milici veoma dopasti Koyasan, mala mistična, religiozna oaza. Na mene je ostavila snažan utisak prošlog proleća i radovala sam se ponovnoj poseti. Računala sam na sneg, na bele ambijente, ali nas je dočekala samo niska temperatura. To je dalo nezaboravan pečat shukubo smeštaju u budističkom manastiru. Inače skroman i pojednostavljen boravak, dobio je dramatične trenutke u svakom izlasku do toaleta, upotrebi vode koja je tekla u kockicama leda, zagrevanju prostorije ograničene papirom i jednostrukim staklom. Ipak, ti zajednički trenuci z malu peć, mi ušuškani i sklupčani na futonima...neprocenjivo. Naravno, vegetirijanski obroci, jutarnja molitva, ceremonija vatre, nisu izgubili ništa od mističnosti i duhovne vrednosti od prošlog puta. Samo što smo sada imali i prijatelja u društvu, a to greje srce i mnogo vredi.






Ovog puta smo se smestili u Eko-in shukubu. Odmah pored ulaza na najsvetije groblje Japana. Nakon doručka, po mrazu, tamo smo se uputili. Koliko nam je hladnoća dozvolila, prepustili smo se miru tog svetog mesta. Meditativni ambijent starih grobova i vekovnih stabala, ušuškan mahovinom, neopterećen posetiocima. Razmenjivale smo misli o tome koliko ljudi živi kroz to bilje, stabla i šumu...










Prošlog proleća nismo stigli da obiđemo sve zanimljivosti Koya-san. Kongobujii hram, koji je danas sedište ove ezoterične sekte budizma i Koya-san uopšte, smešten je u samom centru naselja. Prošli put smo ga razgledali spolja, a sada smo iskoristili da uđemo i upoznamo, posebno značajnu, najveću kamenu zen baštu Japanu. Posebno patim od tih naj atrakcija, kao da imam listu koju bih morala da popunim dok sam ovde...


Koliko vekova...





Potrebno je mnogo mašte da bi se u stenju prepoznala dva zmaja koja izranjaju iz mora oblaka. To je zvanično objašnjenje formiranih oblika. Ipak, bez muke smo pronašli lavove, jezera, usamljenost, razne simbole...šta je kome milo.
Prolaz Kansai regionom nezaobilazno uključuje i Kyoto, vekovnu prestonicu, riznicu Japana. Naravno, nedovoljno dana za bilo kakvo ozbiljno upoznavanje, ali taman da zagolica maštu. Kyota nikad dovoljno...
Nakon ranog ustajanja na jutarnju molitvu u manastiru, promrzlu šetnju na Koya-sanu, putovanje nas je u Kyoto dovelo u smiraj dana, već prilično potrošene. Srećom, i same šetnje gradom, posebno onim očuvanim četvrtima punim istorije, podjednako su živopisne, kao i glavne atrakcije.









Sledećeg dana bili smo mnogo vredniji. Imali smo ceo dan na raspolaganju, do povratka u Tokyo. Vreme je bilo osetno toplije nego prethodnih dana, pa nam šetnja nije teško pala. Izbor lokacija koje bismo posetili, već je bio zavrzlama. Cojka je izabrala zlatni i srebrni paviljon, kao primer dva stila, dva Japana, dve društvene klase nekadašnjeg Kyota.





Magija dimom ...

Paviljoni, kao građevine, imaju svoj značaj, kulturnu i istorijsku vrednost, ali vrtovi i bašte koji ih okružuju, potpuno su nestvarni. U svakoj sezoni pružaju drugačiji utisak, brižljivo su negovani i meni daleko inspirativniji od objekata. U srebrnom paviljonu bašta se sastoji se iz više celina. Najupečatljivija je bašta suvog peska, ali i uvek zelena bašta mahovine.






Moj glavni utisak iz ove posete Kyotu je lepota grada van turističke sezone. Mogli smo lagano da koračamo, zastajkujemo i razgledamo, kako nam se prohtelo. Nije bilo galame i vreve. Možda zima nije idealno vreme za turizam, ali nudi neke neuobičajene slike i pejzaže. U tom odsustvu jurcanja, posebno u divnom društvu, postoji dovoljno vremena za sve, za razgovore, misli, za ćutanje.



Želim život u gradu u kom ovakve ptice nastanjuju gradski park!



Ginko moj voljeni!

Veliki gradski park koji okružuje carsku palatu Kyota, ponudio je sjajan ambijent baš za to. Sređivanje utisaka, korake i razmišljanja.