sova kafe

Nakon, ne mnogo uspešnog, spravljanja japanske, rođendanske torte prošle godine, ove sam mudro izabrala da muža uveselim nečim što će duže pamtiti. I draže..
Nekoliko godina smo potpuno fascinirani sovama, a sve više opažam to zanimanje i kod drugih ljudi, u dečijim igračkama, kao detalji na garderobi, upotrebnim predmetima, u dekoraciji. Prateći naše oduševljenje ovim zanimljivim pticama, moja mama nam je napravila šašave, zimske kape. Japanci, inače veoma diskretni, ne skrivaju oduševljenje, posebno mališani.

Sove su ovde veoma popularne. Suveniri, ukrasi, talismani, pronalazimo ih na najrazličitijim mestima. Na japanskom, sova se kaže fukuro (梟). U igri reči možda postoji i objašnjenje. Fuku znači sreća, a takođe, fu-kuro označava bez poteškoća... U prodavnici suvenira, objašnjavaju da je sova simbol mudrosti i dugovečnosti, slično kao i kod nas. Kako god, beskrajno su zabavne i fascinantne u svim tim bojama, veličinama i šašavim izrazima, kroz krupne, raznobojne oči.

Vir, vir

Davno sam primetila da su u Japanu moderni kafei sa životinjama. Među njima, gostima društvo mogu da prave i sove! Sačuvala sam ovo iznenađenje za važan dan.
Postoji nekoliko sova kafea u gradu, svi slično funkcionišu. Kupuju se vremenski termini, a broj gostiju je ograničen. Izabrala sam Akiba Fukurou, jer nudi jednostavnu rezervaciju preko weba. Bila sam neverovatno uzbuđena!
Mali, neugledan izlog uopše nije ukazivao da se iza zavese krije nešto živo. Bilo je potrebno da dođemo desetak minuta ranije, da izučimo njihovo uputstvo za sove. Zatim smo, tačno u dogovoreno vreme zakoračili u prijatan i druželjubiv svet krupnookih ptica.

Umesto rođendanske torte...

Desetak posetilaca je zauzelo svoja mesta i saslušalo kako se ponašati među pticama. Svi smo bili tihi, jer sove ne vole galamu. Ne vole ni da ih uznemiravamo kada spavaju. Srećom je većina bila budna. To onda znači da nežno možemo da ih dodirujemo po čelu, iznad očiju. Gotovo da i nisu reagovale, verovatno već naviknute na hiljade pogleda i dodira. Malene ptice, teške nekoliko stotina grama, delovale su kao nežna, perjana pufna. Malo krupnije, raznolikih izraza, šarenog perja, buljavih pogleda, do najveće, od 3kg.

Svako je mogao da izabere sovu sa kojom bi se družio i fotografisao. Simpatično je bilo ponašanje jedne za koju je naglašeno da voli žene. Nežno je stajala na ramenu svoje nove gazdarice, pa se opustila, trljala o njenu kosu, čupkala je kljunom...onda joj je nešto šaputala hu hu hu. Jedva su ih odvojili. Kasnije se ugnezdila na ruku druge devojke i..zadremala.

Dok smo se mi oduševljeno upoznavali sa sovicama, mnogi su već izabrali svoje drugare. Nije da nam je neka posebno prirasla srcu, sve su tako osobene i mile. Ipak, Laki se družio sa jednom za koju su nam kasnije objasnili da je beba sova, iako je bila među najvećima. Potpuna maza. Grickao mu je ruku, vrpoljio se i, na kraju, zauzeo neobičan položaj i zadremao. Moj drugar je bio, hm...izrazito netrpeljiv prema njegovom, tako da se uglavnom kostrešio, ljutio, pokušavao da poleti i započne borbu, iako je tri broja manji. Ubrzo sam morala da se distanciram...

Mazna beba sova

Naše druženje je trajalo sat vremena. Toliko dobre energije je razmenjeno, na licima svih samo osmesi i oduševljenje. Ceo ambijent i koncept su tako prijatani, kao jedan neobičan zoo spa. Prisećanja uz osmehe su trajala satima. Srećom, ovakvih kafea u Tokyu ima nekoliko, pa ćemo upoznati i ostale radoznale drugare. A tu si i kafei sa mačkama, zečevima, psima, orlovima, čak i jedan sa malenim kozama!

Srećan rođendan, hu!