Konačno! U petak su nas pozvali da potvrde isporuku sa subotu u 9h. U subotu u 9:20 potpisom sam potvrdila da je sve isporučeno. I šta sad sa svim ovim stvarima...
Agencija za preseljenje Crown je bila firmin izbor. Njihov saradnik Move One u Beogradu nam je objasnio da samo odvojimo stvari koje nosimo, a da će njihovi ljudi obaviti ostalo. Tako smo i uradili. Odvojili smo gomile zimske garderobe, obuće, sportske opreme, deo kuhinjskih sitnica, ali i malo pića i hrane, nadajući se da ćemo u masi provući mimo pravila. A onda su, tačno pre tri meseca, dva radnika ušla u stan sa papirima, folijama i kutijama, sve pažljivo zaštitili, popakovali, označili i odneli. Rečeno nam je da je najviše dva meseca potrebno da kontejner brodom stigne u Tokyo. Stvari se odvoze u Rijeku, ukrcavaju na brod i po nekom terminu plove do Yokohame. Tu se carine i dovoze na našu novu adresu. Sve je bilo tačno i jednostavno, osim kašnjenja u polazu zbog nerazjašnjenih papiroloških tegoba između špeditera.
Nekoliko kutija je otvarano na carini, ali bez problema iako su kontrolisali baš one sa hranom za koje smo strepeli. Primetila sam da su otvarane, jer su duplo lepljene, inače je sve vraćeno kako je i spakovano.
Garderobi se radujem, jer je nedostatak toplih stvari već postao osetan. Dva izleta koja smo organizovali van Tokya bila su prilično organičenih aktivnosti bez adekvatne obuće. Sad još samo da smislim gde da smestim sve to... Sa druge strane, prilično mi je neobičan osećaj kada sam izvadila escajg, šerpe, šolje, čaše. Napravili smo neki naš mali, japanski svet, neprimetno se prilagodili navikama i običajima, malo šta nam je nedostajalo. U sebi sam postavila pitanje -šta će nama sad ove viljuške? A kada smo se spremali za selidbu, tako sam odlučna bila u nameri da mi ne pada na pamet da se bespotrebno menjam i privikavam. Žene baš ne znaju šta žele...
Mada, nisam baš tako neodlučna za sve :)
