japanski dom

Pre nekoliko dana sam, šetajući do prodavnice uz reku, pomislila Oh, kako nam je divan ovaj kraj!

Meguro reka je pre 30 godina bila urbani kanal ispunjen industijskim đubretom, nimalo poželjan kao životno okruženje. Onda je gradska uprava očistila tok, drvored trešanja sa obe strane je došao do izražaja. otvorile su se kafanice, dizajnerske radnje i sada je to jedno od najpopularnijih mesta za stanovanje.

Kao i svuda u Tokyu važne funkcije su smeštene uz stanicu. Nakameguro (中目黒) ili sredji Meguro, je stanica kojom saobraćaju dve metro linije. Jedna povezuje užurbanu Shibuju i Yokohamu. Druga nas mnogo veseli jer vodi do većine atraktivnih i značajnih delova Tokya. Na tom putu su Roppongi, Ginza, Tsukiji, Akihabara, Ueno, a takodje i nekoliko stanica koje su važne kao transfer na mnogo drugih metro linija.
Tokyu Store je market preko puta stanice, naše glavno mesto za snadbevanje. U njemu kupujemo i pripremljene obroke, neke sitnice za kuću, a kad zatreba tu su i apoteka i cvećara. Uz ovu radnju je jedna manja, ali mnogo dragocenija koju zovem mali pijac. Nudi sveže povrće, voće, začine po drastično nižim cenama u odnosu na markete.

Paralelno sa rekom, pored stanice je Yamate dori, ulica kojom vodi autobus 41, prevoz Lazaru za posao. Ništa nema lepo u njoj, osim što je glavni servis za kupovinu, plaćanje računa, transport. Uvek radije biramo putanju uz reku, a za šetnju je to 7km u jednom pravcu, do ušća u zaliv.

Zgrade koje smo obilazili u potrazi za stanom najčeše su imale uređen ulaz, sa portirom, lobijem. Nekada je sve tako zanimljivo osmišljeno i skupoceno izvedeno kao u dobrim hotelima da su zgrade ostavljale veći utisak na nas od stanova. Objekti imaju i ime i na njemu se insistira prilikom popunjavanja adrese. Naš dom je u Comforia Aobadai.

Nova, lepo uređena zgrada, sa prizemljem i dva sprata, uglavnom okružena privatnim kućama.

Mi smo se smestili u sredini. Zelenilo koje pripada zgradi pažljivo je osmišljeno i neko ga često održava. Centralno je postavljeno unutrašnje dvorište na koje gledaju hodnici zgrade i ulazna vrata.

U prizemlju se, pre vrata koja kontroliše interfon, nalazi čekaonica, pošta i box za isporuke. Ako stiže neki paket, a nismo kod kuće, kuriri će spakovati u te velike poštanske ormariće. Kada mu dodele broj stana, otvaraće ga samo senzor na ključu tog stana. Tako se otvara i interfon, nema gomile ključeva koje nosim sa sobom.

Tu su parking za automobile, za bicikle i prostor za reciklažu.

Još su nam na raspolaganju soba za učenje i prostorija za proslavu. Ne znam kako se ona ovde zove, ali je unutra smeštena moderna kuhinja sa trpezarijskim stolom i delom u dvorištu sa klupama. Očigledno joj je namena da se na ručku ugosti veći broj ljudi nego što staje u prosečan stan. Eh da se toga u Srbiji dosete pa da prevaziđemo pozajmljivanje stolica po komšiluku za slavu!

Učionica ima stolove i nekoliko fotelja. Trebalo bi da bude tih, zajednički prostor za rad, mada za sad vidjam samo nekoliko omladinaca koji vežbaju ples. Jedan zid ka hodniku zgrade je staklen, pa se uvek postide kad prodjemo.

Novi stanovi u Tokyu veoma liče na evropske. Starih zgrada i nema mnogo. Ruše ih da bi primenili nove tehnologije u zaštiti od zemljotresa. U stanovima se izuva, pa je očekivano da imate mnogo papuča na raspolaganju za goste (izuvanje je običaj i u većini tradicinalnih restorana). Zato je u hodniku uz vrata deo za izuvanje, obložen pločicama i stepenikom odvojen od ostatka poda.

Nema rasipanja u površini prostorija, plafoni su niži, većinom funkcija po kući se upravlja korisničkim panelima (na japanskom), ali je najuočljivija razlika u organizaciji kupatila.

Odvojen je WC, umivaonik je smešten u komforan prostor najčešće sa mašinom za veš. WC u svakom stanu ima popularni azijski washlet, kombinaciju šolje i bidea. Njega kontrolišu dugmići koji mogu biti na panelu na dasci ili kao kod nas na zidu. Kada sa tušem je zaseban, izolovan boks, dobro ventiliran sa opcijom za saunu, grejanje i sušenje veša.

Tokom kišne sezone u letnjim mesecima, vlažnost je ogromna, pa garderobu suše u kući. Iznad kade su raspoređene šipke na koje se kače ofingeri, a na plafonu je veliki ventilacioni otvor. Pripadajućim panelom se podešava temperatura, vreme i jačina duvanja, vlažnost. U našem stanu izveo Panasonic. Kada je vreme povoljno, garderoba, pokrivači, futoni na kojima spavaju iznose se napolje i bez pardona prebacuju preko ograde na terasi da se osunčaju. Nije retkost da super moderna zgrada tokom dana bude okićenih terasa i prozora.
Osim klimatizacije, stanovi ponekad imaju i podno grejanje, na gas. Time je obuhvaćen prostor dnevnih aktivnosti i u odabiru stana meni je to mnogo značilo. Tokyo ima klimu sličnu našoj, a o izolaciji ne razmišljaju. Prozori su klizni, staklo jednostruko, pa svako opipljivo grejanje nekako uliva malo vere da se neću šetati po kući u vunenim čarapama. Gasom se greje topla voda i to opet ima svoj panel, jedan u kuhinji, drugi u kupatilu. Jedna od opcija je i komunikacija između tih prostorija. Bez toga se ne može živeti...

Najupadljiviji je panel za interfon, sa video prozorom, opcijom za komunikaciju, zvonom za vrata stana, otključavanje ulaza u zgradu. Moje omiljeno dugme je za uzbunu u slučaju neke neprijatne situacije, koje je izvedeno tako da bih sigurno njega pritegla misleći da otvaram vrata. Kažu da je zvuk neprijatan i alrmira službu za obezbeđenje. Jedva čekam trenutak rasejanosti...



Jutros sam uz kafu pomislila Oh, kako nam je divan ovaj stan!

Kada smo se uselili imali smo opremljen jedan deo kuhinje, krevet za spavanje i dasku za peglanje. Danima smo sedeli na podu, ručali stojeći, a radili na pomenutoj dasci. Koliko god se trudili da unapred rešimo nameštaj, to je malo odocnilo, što zbog isporuke, što zbog našeg premišljanja u izboru. Moja početna postavka još u Beogradu je bila da ćemo kupovati japanske proizvode, ne nužno za tradicionalno opremanje, bilo bi previše. Uspela sam da pronađem nekoliko brendova koji su nudili veoma srećna rešenja savremenog nameštaja inspirisanog japanskim stilom. U Noce smo gledali opcije za sedenje, a Keyuca nas je zainteresovala trpezarijskim nameštajem i sitnim predmetima. Trebalo je pomiriti i cene nameštaja sa idejom da ćemo sve koristiti samo dve godine. Tako smo veoma brzo odustali od brenda Muji, koji nudi hmmm, sve...doslovno celu radnju, svaki deo nameštaja, opreme, aparate, upotrebne predmete bih rado da preselim u stan bez dvoumljenja. Muji zaslužuje neku svoju buduću temu. Meguro dori, ulica dizajniranog nameštaja koji je praznik za oko može biti mesto za povremenu tematsku šetnju, ali cenom u ovom slučaju nije odgovarao. Nitori je japanska verzija Ikee, samo estetski manje uobličena za moj ukus. Problem sa kojim smo se sreli je pre svega veličina nameštaja. Moj i japanski visinski standard nisu kompatibilni... Tu je i odsustvo hedonizma udobnosti. Taj spartanski pristup sedenju, radu, bez zavaljivanja, izležavanja prilično je daleko od naših životnih navika.

Na sreću je kuhinja, koja je došla uz stan malo viša od japanskog proseka inače bi smo bili u problemu. Zanimljivi detalji...na podu do zida iza vrata nalazi se ugradni mehanizam koji vrata fiksira. Jedno guranje zaključava, drugo guranje rotira mehanizam i oslobađa krilo. A u kuhinjskim elementima, kao zaštitita prilikom zamljotresa, nalazi se kukica koja ništa ne radi kad je mirno. Ali od vibracija ona se spušta, zaključavajući vrata visećeg elementa i tako sprečava ispadanje sadržaja!

Elem, nameštaj. U analizu smo vratili evropske proizvodjače. Italijanski su ispali od skupoće, pa je Ikea poslužila. Ikein nameštaj ljudi vole jer ga sami sklapaju. Ja sam uživala danima u majstorisanju i montiranju delova spavaće sobe, radnih stolova, trpezarijskog stola, pomoćnog dela kuhinje. Živela Ikea! Nebrojeno sitnica, ofingera, peškira, posteljine.

Još jedan izuzetak smo napravili sa Calligaris trpezarijskim stolicama. Samo zato što ćemo ih poneti u Beograd. Doduše, one koje već imamo kući u nedovoljnom broju bi ovde čekali više od 5 meseci da dostave, pa smo izabrali sličnu varijantu za odmah.
U mislima sam danima nosila Muji sedenje, koje je sasvim modularno i kombinuje se po želji. Sebe smo častili za dnevnu sobu i sad ne mogu pogled da skinem. Svaki dan novi razmeštaj!

Pored nekoliko sitnica tu smo kupili i tanjire, a verovatno ću navraćati često u budućim danima. Kappabashi dori je poslužio za nabavku japanske grnčarije, tradicionalnih drvenih sudova, štapića, pribora za jelo. Sada je priprema hrane, uz sve neobičnosti i novotarije, pravo uživanje, avantura i lepota za posluženje.

Kućne aparate smo uglavnom kupili u outlet radnji Bic Camera, velikog prodajnog lanca svega što ima veze sa strujom. Dobra opcija je online kupovina, kao i sajt kakaku. On nudi, ne samo pregled tehnike, već opcije cena za izabrani proizvod. Štedi lutanje po gradu u potazi za najjeftinijom prodavnicom, a opcija google translate je blagoslovena u izboru artikla. I to iskustvo zahteva poseban naslov.
Rado svraćamo u radnje 100Yen, DonQuijote, Seria i druge budžet trgovine. Nekad pronađemo neverovatno jeftine, a sasvim pristojne kućne sitnice, opremu, čak i hranu.