Ona kaže da je to oduvek sanjala. Nama je srce puno...
Čim se malo oporavila od puta, kumu smo poveli u Nagano regiju, da upozna makaki majmune iz Jigokudani parka.
Iako je, za potpuni ugođaj posete snežnim majmunima, izostao sneg, vesele životinjice su bile tu. Ljubomorno smo ih posmatrali, kako se baškare i igraju u toploj vodi, dok mi na vetru trpimo golomrazicu. Skakutava družina je razgalila naša srca. Dok su mališani jurcali po dolini, odrasli majmuni su stpljivo sakupljali zrnca i hranu, prevrćući grančice i lišće ispod retkog snega.
Do Nagana smo, za razliku od prošle godine, doputovali shinkansenom. Biti u Japanu, a ne iskusiti ugodnost brzog voza je nedopustivo. Ovo putovanje se nametnulo kao sjajan izbor za kompletan ugođaj. Na prenaglašenoj stanici smo se, nakon nepuna 2 sata, prebacili u lokalni autobus. Još 50ak minuta do paklene doline i malo šetnje kroz šumski pejzaž. Neuobičajeno toplo vreme u Tokyu nas je lažno uljuljkalo u visoke, nezimske temperature. U planinskom ambijentu Alpa, jeste nedostajalo padavina, ali nas je ledeni vetar uporno podsećao na godišnje doba.
Kao i obično, majamuni su se pojavili i pre samog ulaska u park. Lutali su po dolini, visili na granama ili se jednostavno brčkali u toploj vodi obližnjeg ryokana. Temperatura je bila oko nule, mada majmuni nisu pokazivali da negoduju. Imali su vrelu vulkansku vodu na raspolaganju, da se zagreju i zabave...
Šezdesetih godina, dve grupe majmuna dolazile su u zimskom periodu u ovaj kraj i zagrevale se u malim bazenima vulkanske vode. Ljudi su im napravili veliki bazeni i od tada, majmuni imaju novdom, postali su domaći stanovnici regije. Trenutno, jedna grupa majmuna naseljava Jigokudani park. U naglašenoj hirerhiji, svako ima svoje mesto. Muškarci su zastrašujući, ženke brinu o mališanima, obavljaju higijenu i zagrevaju bebe. Najveseliji su naravno mali nestašni mladunci, veseli i okretni u majmunskim vratolomijama.
Da je temperatura bila malo gostoljubivija, verujem da bismo ostali do mraka u društvu ovih veseljaka. Čekao nas je put unazad do Nagana, kroz živopisno onsen mesto Shiba. Dok smo koračali kroz romantične uličice, mimoilazili smo se sa gostima u lakim yukatama, rumenih i razgaljenih lica, u šetnji od jednog do drugog javnog kupališta. Već je bio mrak, mi smo, onako promrzli, prepričavali Milici kako smo obično, nakon aktivnog dana i duge šetnje, uživali bar u onsenu za noge, koje smo pronalazili na svakom koraku. Baš u tom trenutku smo naišli na jedan javni bazen za krčkanje stopala, u koji smo nestrpljivo kliznuli. Majmunska posla...
Sledećeg jutra, nismo imali sreće. Prošetali smo Naganom, u nameri da kumu povedemo do Zenkoji hrama. Prethodne godine, na nas je snažan utisak ostavila šetnja podzemnim tunelom i potraga za ključem koji donosi spas, ulaz u raj. Od svih dana u godini, baš je trenutak naše posete bio onaj rezervisan za veliko godišnje čišćenje, tako da prolaz nije bio dostupan posetiocima.
Nakon nekoliko budističkih rituala, želja i molitvi, vratili smo do Nagano stanice, da posetom zamku Matsumoto zaokružimo upoznavanje ove regije. Drveni, tamni enterijer očuvanog zamka, daje neobično autentičan doživljaj, za razliku od betonskih rekonstrukcija. Iz visoke kule, pruža se pogled na vrhove Alpa, već obelelih od snega.
Tsukimi yagura, soba za promatranje meseca, svakoga inspiriše...
