Miyajima

Maleno ostrvo Miyajima, nalazi se blizu Hiroshime. Iako se na njemu nalazi jedan od najupečatljivijih prizora Japana, velika, plutajuća tori kapija, teško da bi se neki posetilac samo zbog toga otisnuo iz Tokya. Ipak, ogroman broj turista se svakodnevno iskrca na obale, jer je izlet na ostrvo nezaobilazan uz posetu Hiroshimi.

Turistiški brodić je u sumrak krenuo iz Parka mira, a nakon 50 minuta plovidbe, iskrcali smo se na ostrvo, u potpunom mraku. Uobičajena situacija u svakom japanskom turističkom mestu je da ljudi nestaju sa svetlom. Ponekad sve deluje avetinjski. Naviknuti smo na veliki broj ljudi, sveprisutnu gužvu, a onda, kao da je neko ugasio prekidačem i dan i ljude. Ipak, sada nam je prijalo. Zaokupljeni mislima o stradanju i ljudskim tragedijama, ta šetnja uz more bila je lekovita. Diskretno obasjane staze, nizovi kamenih lanterni, četinari, šum vode i mir. Početak zime na moru.

Ostrvo je najpoznatije po velikoj tori kapiji, koja u vremenu plime, izgleda kao da pluta po vodi. Takav utisak odaje i pripadajuća bogomolja, Itsukushima Jinja (厳島神社) kojoj talasi zapljuskuju drvene noseće stubove. Ostrvo je još od 6. veka imalo važnu ulogu u shinto religiji. Kako to obično biva, najviši vrhovi postanu mesto hodočašća, na njima se podižu brojne male bogomolje, a kasnije se u podnožju izgradi veliko svetilište. Itsukushima Jinja ima razuđenu strukturu, povezanu drvenim koridorima, tik iznad vode. Ne znam da li je lepši utisak danju, kada izgleda kao veseli crveni splav, ili noću, kada je atraktivno osvetljena.
Mirno ostrvo je sutradan, u jutarnjem obilasku, imalo potpuno drugačiju atmosferu. Mnoštvo posetilaca razmilelo se po svim stazama i oko verskih objekata. U svetilištu smo zatekli i obred venčanja...

Oseka je takođe promenila utisak o plutanju. Izostao je fascinirajuči prizor, ali je omogućila šetnju morskom obalom, sasvim do crvene kapije. Jak miris mora, alge i ptice, potpuno neverovatno okruženje za jedan verski objekat objekat. U stvari, neobičan, ali za shinto, sasvim odgovarajuć.

Ostrvo je čuveno i po mnogobrojnim miroljubivim jelenima i po vidikovcu i planinskim šetnjama do planine Misan (弥山), sa koje se pruža sjajan vrh na okolinu. Jelene smo sretali na svakom koraku, a do vrha smo, već morali da prošetamo. Iako postoji žičara koja vodi do pod vrh, izabrali malo prepodnevnog koračanja kroz šumu. Posetioci su uglavnom birali zabavu oko bogomolje, ili vožnju do vrha. Zato je staza bila gotovo pusta. Postoje tri hodočasnička puta koja su vekovima mamila vernike, jer je ostvro bilo važno religiozno okupljalište. Kao i većina prilaza vrhovima, namerili smo se na brojne stepenice. Cela regija Hiroshime je prilično južno u odnosu na Tokyo, pa smo uživali u jesenjim bojama, iako je počeo decembar.

Vidik je zaista bio prelep, na more, mala ribarska mesta, uzgajališta ostriga i barke. Svi posetioci su tempirali vreme ručka da se zateknu na vrhu. Onda su raspkovali svoje male bento kutije ili izvadili kuvala i šerpice. Uživali smo na suncu, udišući mešavinu morske svežine i mirisnih štapića iz obližnjeg planinskog hrama. Planina Misen je rano privukla i budiste. Vatra koju je zapalio, još vekovima davno, Kobo Daishi, ne gasi se. Čak je i korišćena da se upali večni plamen u Parku mira, u Hiroshimi.

U daljini Hiroshima

Drugi pravac smo izabrali za silaz. Obilje stepenica, ponovo. Ali sasvim drugačiji vidikovci. Put nas je poveo uz potoke, u društvu jelena, u tišini, bojama, do druge najpoznatije verske građevine, budističog hrama Daishoin (大聖院).

Tu smo se upoznali sa divnom porodicom, mamom koja je u šetnju povela trojicu svojih sinova. Dok su dvojica starijih dečaka skakutala oko nje, ona je u naručju nosila najmlađeg, a u drugoj ruci kolica. I tako uzbrdo, nizbrdo... Vredne japanske mame, ništa im nije teško. Fotografisali smo se, a oni su bili neverovatno prijateljski raspoloženi. I kasnije, gde od smo ih sretali, veselo su nas pozdravljali.

Ostrvski specijalitet su jednostavni kolačići u obliku javorovog lista, ispunjenih različitim pastama. Probali smo i ukus pasulja, badema, jabuke, vanile. Mirisali su sa tezgi na svakom ćošku. Kasnije smo saznali da su naši prijatelji, porodica Uchida, na svom venčanju poklanjali baš ove kolače gostima. Naime, on je poreklom iz ove regije, a tradicinalno se za venčanja, gosti daruju nekim ukusnim sitnicama. Mi smo, sasvim slučajno, izabrali da im ponesemo jednu kutiju, kao poklon sa putovanja.

Od ovih poslastica nikako nismo mogli da ogladnimo. A opet, nismo mogli ni da napustimo ostrvo, a da ne probamo lokalne specijalitete, jegulju i ostrige. Neke stvari se samo jednom iskuse..