Naši dragi prijatelji priredili su nam jedan od najlepših japanskih doživljaja od kada smo se doselili. Mnogo im hvala!
Vreme sa njihovom porodicom uvek je neprocenjivo. Mili klinci vraćaju osmeh na lice, a ta komunikacija dečijim jezikom, puna zabave i razonode, ne poznaje granice. Roditelju su strpljivi za sva pitanja i radoznale naše analize Japana, i prozor u svakodnevicu lokalnog života. Ovog puta su nas uključili u jedan običaj, kome, kako kažu, ni sami nisu imali prilike da prisustvuju ikada.
Većina Japanaca živi u iznajmljenim stanovima. Kao i svuda, imati svoju nekretninu prilično je nedostižno, a kuća je izazovan luksuz. Zahvaljujući nasleđenom placu u jednom delu Tokya, naši prijatelji su se našli u prilici da, iz iznajmljenog stana, pređu u svoju kuću. Počeli su da je grade pre nekoliko meseci, i kako to već efikasno ide, useliće se početkom proleća. Prošle subote, pozvali su nas na ceremoniju postavljanja krova.
Svakodnevno prolazimo pored raznih gradilišta. Nebitno je da li su u pitanju veliki objekti ili privatne kuće, radovi su obezbeđeni tako diskretni i čisti, da samo ostanemo iznenađeni kad na mestu stare zgrade, osvane nov objekat u završnoj fazi. Ulice i okolni trotoari su uredni, bez loma, šuta prašine, život se nesmetano odvija.
Uchide su za svoj plac prvo pronašli projektanta, koji je uradio idejno rešenje i trodimenzionalne šetnje, kao aplikaciju na tabletu. Onda su tragali za izvođačem sa kojim je dogovorena gradnja. Očišćen je plac, porušen stari objekat i akcija je krenula. Potpuno nesvakidašnja usluga, koja je iznenadila i naše prijatelje, je skoro svakodnevni prenos radova uživo. Dinamiku prate snimci i fotografije kojima se pristupa sa weba izvođača...
Svi niži objekti ovde se grade od drveta. Najčešće je to kedar, pa je gradilište umiveno karakterističnim mirisom četinara. Takođe, ovakva gradnja je brza, čista i suva, pa je boravak na gradilištu milina. Temelj je betonski, izveden zajedno sa pločom na tlu, tako da formira kade, koje će se kasnije upuniti zemljom, po njima postaviti drvene ploče, izolacija i finalni drveni pod. Sve drugo je drveno, kompletna konstrukcija, međuspratne ploče, krov. Elementi stižu spremni za ugradnju, stolarske veze su nosioci stabilnosti, a metalne veze samo pomoć. Tako na gradilištu nema mnogo raznorodnih majstora, većinu posla urade 3-4 čoveka. Njih nadzire projektant.
Na gradilištu smo zatekli naše prijatelje u dogovorima sa projektantom i dizajnerom oko završnih estetskih detalja. Doneti su uzorci pločica, drveta, fasade. Deca su se zabavljala. Na žalost, niko od njih ne govori engleski, pa nismo imali priliku da učestvujemo u zbivanju. Samo smo razgledali. Još jedna različitost u odnosu na naše objekte, jeste završni sloj fasade. Ovde, naravno, ne postoje neuredni, nedovršeni objekti. A zdrade, kuće, ma koliko bile stare, deluju veoma čisto i očuvano. Za prvi pogled, obloga na fasadi deluje raznoliko, kamen, pločice, drvo, a zapravo je najčešće samo verno izvedena kopija na jakoj foliji, tankom sloju lima koja obavija sloj izolacije, Tako su formirani paneli, koji se postavljaju uklapanjem, slično kao laminatni podovi. U konačnom izgledu, sve izgleda besprekorno, a čini se trajno i jeftino.
Kada je isteklo vreme za taj radni dan, majstori su improvizovali klupe i sto i počelo je malo, šarmantno dešavanje, kom se i nismo nadali. Izvođač je doneo ukras, zaštitnik doma, koji se ugrađuje pod krov i ostaje zauvek. Zatim, običaj je da vlasnici kuće, na svakom uglu, pospu pirinač i so, zaliju sakeom i poklone se za molitvu. Ostatkom pića smo nazdravili uz klanjanje i pljeskanje, želje za dobrobit kuće i porodice. Sledilo je simbolično posluženje i običajno druženje, razgovor, pozdrave glavnom majstoru.
- Da li si primetila kako se kod njih ovo događa gotovo uveče? Kod nas je najčešće oko podne.
- Pa naravno, Japanac radi. Neće valjda u podne da se ponapijaju na gradilištu...
Nije da smo familijarni sa našim običajem prilikom postavljanja krova, ali smo se potrudili da nečim domaćim obeležimo srećan trenutak stvaranja njihovog doma. Kada su nas prošle godine posetili prijatelji, uživali su u domaćim rakijama koje smo doneli iz Srbije. Sada smo im poneli tri flašice tih likera, koje su se sjajno uklopile u njihov običaj poklanjanja sakea!
Na toj večeri, mališa je sa neverovatnom slašću i apetitom uživao u domaćoj proji i toplom testu, pa smo im i sada napravili jednu novu, hlebnu zanimaciju. Jedino žalim što nije bila prilika da probaju dok je toplo i taze, a miris susama i domaćeg testa otvara apetit...
Na kraju dana, sa prijateljima smo otišli na večeru. Po njihovom izboru, poveli su nas u veoma egzotičan, tradicionalni japanski restoran. Smešten je u staroj, tipičnoj drvenoj kući Tokya od pre pola veka. Opasan je divnim, urednim vrtom, posebno okićenim sada u predprazničnom raspoloženju. Ceo restoran, kao i nekada dom, okrenut je velikim staklima ka dvorišu. Posluživale su nas devojke i komonima, a ceo ambijent i detalji su upotpunjavali atmosferu starog, ali bogatog Japana.
Mali zalogaji, posebno su aranžirani i posluženi u skupocenoj keramici. Ovakav način probanja ukusa, različitih kombinacija je verovatno najzanimljiviji i potpuno autentičan doživaj japanskog odnosa prema hrani, mala umetnost, probrani sastojci, savršeno servirani, i bez preterivanja. Nismo, do sada, bili u prilici da izkusimo ovakav ugođaj. Tu su se našle razne salate, povrće i planinsko bilje, vrhunska riba, morski plodovi, prepoznatljiva, sočna govedina.
Jedna pivska čaša imala je popravku u zlatu, kintsukuroi, pa sam bila posebno srećna zbog primene mog novostečenog znanja. Oh, kakav radostan dan!
.
.
.
I sutradan, srce mi je bilo puno...
