proleće

proleće

haru

春

Prolećnom suncu se svi raduju. Iako zime u Tokyu nisu žestoke i hladne, lepim danima se nazdravlja jer tu su svi novi, veliki počeci i promene. Tada se menja posao, počinje nova školska i poslovna godina, donose se velike odluke, dobro je i presiliti se, raspremiti kuću i baciti stare stvari. Ostalo slobodno vreme, jednostavno se uživa u suncu i buđenju prirode.

U Srbiji već godinama imam utisak da nas sezona proleća preskače, kao da iz zimske, navlačim letnju garderobu, potpuno nespremna na visoke temperature. Nedostaju oni sunčani dani, umiveni i vedri, ali sveži. U Japanu je ta smena sporija, pa i pored nestabilnog vremenena sa kišama, periodi sunca dominiraju i donose dane optimizma, dobrog raspoloženja i jedne probuđene, euforične amosfere, kao pred značajne datume. Naravno, tu je sakura, veliko otvaranje!

Cvetanje trešnje je sigurno najpopularniji praznik i dešavanje, ne samo u Japanu, kod lokalaca, nego je to i glavna turistička atrakcija. Razvoj smo pratili u komšiluku, na reci. Svaki odlazak u prodavnicu podrazumevao je i izveštaj kako napreduju pupoljci, koliko je novih lampiona postavljeno, šta će biti u ponudi od hrane i pića... U skladu sa velikim spremanjem, lokali su se renovirali, novi otvarali.
Par dana sunca i sve je oživelo. Stabla su postala nežne pufne, ulice dugi, rascvetali tuneli, prepuni posetilaca. Danima i večerima...

Ceo grad je u proleće jedna raskošna bašta trešanja. Jednostavno, dovoljno je samo koračati i svaki kutak donosi male roze bisere, a  nemoguće je propustiti i velike vrtove i parkove u kojima se na pravi način može doživeti hanami, uživanje u cvetovima. Japancima je to poseban ritual, koji podrazumeva rezervaciju mesta za izlet, druženje pod krošnjama, izležavanje, prolećne obroke. Park Shinjuku Gyoen je sjajno mesto koje ogromnom površinom svakome nudi dovoljno mesta za hanami.

Za potpuni doživljaj na izletima se uživa u posebnim sakura zagolajima. Lagani mochi kolačići, slatkiši u pastelnim tonovima roze i zelene, Većina proizvoćača hrane, slatkiša, sladoleda i pića ponudi svoje ograničene serije inspirisane sakurom.

Mladi cvetići trešnje često se nađu u piću ili kako dodatak obrocima. Jestivi su, ali više kao simboličan ukras. Prolećna trpeza bogata je svakojakim novim mladim voćem i povrćem. Zanimljivo je da jagodama tada prolazi sezona, pa je veoma popularan odlazak na uzgajališta gde se za dnevnu kartu kupuje ulaz u baštu i sve što možeš da pojedeš...predoziranje jagodama. Mladi izdanci bambusa, takenoko (筍) i koren čička, gobo (牛蒡) su nezaobilazan sastojak većine prolećnih obroka. Pored povrća na koje smo i navikli s proleća, u Japanu se posebno vole mlado divlje, planinsko bilje, sansai, kojima ni ime, ni namenu ne znam. Dodaje se u salatu ili se priprema tempura. Mladice, klice, svež zeleniš, u ne velikim količinama, ali za raznovrsnost i svež početak. Bistra supa suimono (吸物) za prolećene dane pravi se od školjki, a porodice rado odlaze na izlet noseći kofice i gumene čizme da ih skupljaju po obali. Lagana hrana, sveže voće i povrće osnova su prolećnih obroka, a svaka nova sedmica donosi novu biljčicu u sezoni.

Mlad wasabi

Uvek mi prija prolećni odlazak van grada u pejzaže koji se bude i mlade, zelene šumarke. Tamo se najbolje vidi da je promena počela. Mitake san, jedno od brdovitih izletišta Tokya, idealno je za dnevne šetnje. Malo smo poranili za olistalo izdanje šume, ali smo ipak zelenu pronašli u divnoj mahovini, koja nas je pratila na stazama stenja i potoka.

U svim tim osveženjima i prolećnim promenama, učestvovao je i naš stan. Mali vrt!

U danima kada nema skitanja ili navali prolećna kiša, dovoljan je samo pogled na terasu. Mala bonsai trešnja, naša privatna sakura, stigla je taman na vreme da se uklopi u dane Uskrsa.

Nakon trešanja pojavili su se ukrasi koji su me potpuno oduševili, raznobojne azaleje. Kasnije sam shvatila da tog cveća ima i u Srbiji, ali da li zbog vrste ili vremenskih uslova, nikada nisu tako krupne, bujne i u obilju cvetova. Tokom cele godine one su običan žbun, mislila sam neka posebna vrsta žive ograde, dok se s proleća nisu zapalili u ciklama tonovima.

Kako sam se samo radovala kod saznanja da postoji čitava bašta, park azaleja u banjskom kraju Nasu Shiobara! Za prolećno zelenilo, stigli smo taman na vreme. Sveži listići ukrašavile su šume i staze kojima smo planinarili, ali smo za azaleje malo poranili. Zaboravljam da je klima Tokya mnogo drugačija od vangradskih delova Japana. U planinskim delovima, ma koliko bili blizu, proleće i vegetacija kasne bar mesec dana. To je odlična prilika da se na jednom mestu nadoknadi sve ono što se na drugom propusti. Kratak period sakure u gradu krajem marta, nastavlja se sve do početka maja u severnim delovima Japana. A kada krene temperatura da raste, veće nadmorske visine čuvaju svežinu i lep odmor.

Sve nijanse prolećne zelene.

Ako je fešta sakure vezana za prvu polovinu proleća, za buđenje, praznični dani Zlatne sedmice, donose proleće u punom sjaju u drugoj polovini. Odmori i putovanja, razni festivali, zanimljiva dešavanja praćeni su promenljivim vremenom, ozbiljnim teperaturama i naletima oblaka. Mi smo osetili sve te raznolikosti dok smo upoznavali Kansai region. Ako zanemarimo gužvu koja nas je pratila na svakom koraku, a koja je i nezaobilazna tokom praznika u Japanu, doživeli smo prelepe trenutke istorije i tradicije.
Urbani turizam Osake pokazao nam je jedno drugačije lice japanskog grada, relaksiranost koja nije svojstvena Tokyu, pričljive ljude.

Svežina planine Koya san sjajno se uklopila u mistične ambijente budističkih hramova i velikog groblja Okinoin. Mir, jednostavnost, trenuci za razmišljanje. 

Vrele dane nije osvežio ni veliki park Nare. Blago jelenima, oni jednostavno legnu...

Nekoliko dana u Kyotu bilo je dovoljno da poželim da ih još mnogo provedem u toj riznici starog Japana. Proleće je sjajno godišnje doba da se istraže obronci susednih planina, po kojima su se rasuli vekovi religije, filozofije, kulture i tradicije. Tu se najbolje oslikava bliskost grada i prirode. Sumnjam da postoji loše vreme za Kyoto. Kad budem otkrila sva lica u svim godišnjim dobima, moći ću samo da izdvojim ono sa najviše šarma. Stara prestonica očuvanim delovima Higashiyame nudi šetnju prošlim vekovima odevenu u kimona, u zvuku drvenih klompi i prigušenom svetlu papirnih lanterni. Dekorativna nošnja Japanaca sjajno se uklapa i uz živopisne hramove i bašte.

Ise svetinje, svojom svedenošću podsetile su me na jednostavna načela shinto religije, da nema apsolutnog dobra ili zla, da su svi ljudi u osnovi dobri i da niko nije savršen. Zar postoji optimističniji, nov početak od ovakvih ideja, od misli da svaka lepa stvar čuva svog malog duha?

.

.

.

Kraj proleća nisam provela u Japanu. 

Žalim samo zbog povoda, a dragoceni trenuci sa roditeljima najlepši su deo ovog proleća. Želim da ih još mnogo budemo zajedno.