Svih tih dana Kyota, između hramova, paviljona i palata, koraci...mnogo njih. Neki da bismo povezali značajne tačke grada, da otkrijemo neke ambijente koji su sami po sebi vrednost, a mnogi i samo radi koraka u lepom okruženju.
Ako bih savetovala nekog na šta da potroši jedino popodne ili dan u Kyotu, definitivno bih istakla Higashiyama četvrt.
Prošli smo je nekoliko puta, u različito doba dana, obišli skoro svaku ulicu, ali mi se uvek čini da postoji neki propušteni kutak, sa malim biserima tradicije. Higashijama je najbolje očuvan ambijent starog Kyota i Japana uopšte. Uske ulice uokvirene su drvenim fasadama, a iza njih kafanice, zanatske radnje, suveniri, slatkiši. Kimono je dobrodošao, stimuliše se očuvanje simbola starih epoha, pa mnogi trgovci daju popust onima koji ga nose. Prefinjene estetike i detalja pronašla sam u sporednim ulicama, u odsustvu gužve, gde najčešće živi neki fin svet.
U sumrak, posebnu atmosferu stvaraju fenjeri i lanterne. U martu, u danima Hanatoro (花灯路) svetlosnih događaja, kada su ulice Higashiyame ukrašene hiljadama papirnih lampi, sve verovatno postaje velika scenografija nekog istorijskog filma...
Sličan ambijent doživljava se u četvrti Gion (祇園), koja je poznata kao geisha distrikt. Ulice su ispunjene uskim drvenim fasadama skupocenih zanatskih radnji, čajdžinica ochaya ili veoma luksuznih restorana. U njima goste zabavljaju geiko ili maiko (učenice). To je posebno, ali veoma luksuzno iskustvo.
Za moj ukus još inspirativniji deo je nastavak Giona uz Shirakawa kanal. Voda i zelenilo daju poseban šarm...
Osim ovih staza što opijaju misli, u Kyotu je i obilje onih za relksaciju i osveženje. U Higashiyama četvrti, nadomak Srebrnog paviljona počinje Tetsugaku no Michi (哲学の道), staza filozofa. Kamena putanja uz potok, okružena je brojnim stablima trešanja i najatraktivnija za sakuru. Ipak, u svako doba godine nudi prijatnu šetnju koja povezuje i dva važna hrama.
I rustična Higashiyama četvrt ima svoj zeleni produžetak, park Maruyama (円山公園). Ravan plato uz jezerce, u najnižem delu, obiluje posetiocima, tu se može uživati u sladoledu od zelenog čaja koji je veoma česta poslatica u Japanu. Dalje se uz brdo pružaju staze, koje prerastu i u zavojite puteljke, pa je ceo ambijent mešavina šumskih detalja i japanske bašte.
Park je posebno posećen u danima sakure. Nas su uveseljavalji veliki živopisni grmovi azaleja, koji me nesmanjeno impresioniraju ma koliko ih videla. U šumovitijem delu, obilje vode omogučava neobične ukrase parka vodopade, izvore, potoke. Nije teško razmaziti se žuborom vode u gradskom parku.
Kyoto ima i svoju reku. Kakav je to grad bez reke?
Ogladni se od silnih koraka. Japan je jedina zemlja koju nisam uspela da upoznajem kroz posete pijacama. Oni to nemaju... Povremeno se događaju okupljanja, više mali sajmovi, proizvođača hrane. Najčešće sa ličnih, seoskih, naravno organskih, njiva. To je više razbacivanje u skupocenosti, nego prilika da se kupi čestito voće i povrće. Ali i to vredi doživeti. U Kyotu smo, ipak, pronašli nešto što veoma liči na pijac, sa sjajnom opcijom da se probaju mnogi novi ukusi. Nishiki Ichiba (錦市場) tesna, uska, natkrivena ulica u kojoj su izložene tezge sa raznim proizvodima, ribom, povrćem, posebno japanskim tsukemono. Cela ta regija se naziva i kuhinjom Kyota, jer osim snadbevanja, nudi brzu hranu, gotove obroke, ali i različite restorane.
U svako doba dana kada radi prodaja, market je veoma posećeno i užurbano mesto. Prodavci, kupci, turisti i mnoga radoznala lica, svi zastajkuju, pokušavaju nešto i da pazare. Tokom naše šetnje, dve kolone u oba pravca su postale tako guste i sabijene, da smo vazduha imali samo mi sa nosem iznad 170cm...Onda su i potpuno stale, stvarajuči jednu jako neprijatnu, napetu, čak i paničnu atmosferu, iz koje smo samo poželeli samo da što pre nestanemo. Tako je naša šetnja, nasilno prekinuta. Definitivno se na pijac ide sabajle, kad i sav vredan svet.
Sve obodne zelene oaze Kyota su veoma živopisne i svaka nudi neku zanimljivost ili issorijski objekat koji vredi posetiti. Brda su skrovište od vrućine, brojne staze nude beskrajne šetnje, penjanje na okolna brda i divne vidikovce. Tu će se već naći i poneki hram, vrt, neka ušuškana lepota.
Od prvih dana Kyota, plemići su se opuštali u zelenilu Arashiyame (嵐山), brdovitih obronaka istoimene planine na zapadu grada. I danas je to jedno od najomiljenijih izletišta, prostrano i bogato zanimljivostima. Doći ćemo ponovo, jer smo ga samo načeli lako dostupnim sadržajima. Prišli smo iz pravca Tenryuji hrama, jednog od najvažnijih zen hramova u Kyotu. Nisamo ga posetili, požurili smo u prirodu, zanimale su nas čuvene staze u šumi bambusa.
Naravno, dalje su brda, šume i parkovi i po navici...staza, uzbrdica, vidikovac..šarmantni detalji stena, travnjak, Azaleja! staza, kamen, šetnja...
Ne može se provesti previše dana u Kyotu!
