Tuesday, 16 September 2014

Kawagoe - mali Edo



Kada je u 15.veku osnovan Tokyo, njegovo ime je bilo Edo (江戸). Iz malog utvrđenog mesta razvio se u važan politički centar sa sedištem feudalne vlade. Tokom Edo perioda od 17. do 19.veka Kawagoe (川越) je bio trgovački grad, ključan za obezbeđivanje raznolike robe i strateški važan snadbevač resursima. Bogati trgovci ojačali su toliko da grade svoje radnje i magacine u Karazukuri stilu, koji je podrazumevao visoku zaštitu od požara i bezbednost od krađe. Mnogi od tih objekata i danas postoje, pružajući posetiocima grada romantičnu šetnju Edo okruženjem.

To saznanje delovalo je interesantno, pa smo Kawagoe izabrali za dnevni izlet i pauzu u stresnoj potrazi za stanom u Tokyu. Jednostavno smo stigli vozom, JR Yamanote linijom od naše Shinagawa do Ikebukuro stanice, zatim smo prešli na Tobu Tojo liniju, ekspresnim vozom 30 minuta. Put nas je koštao 470 jena u jednom pravcu. Gradom smo šetali, mada postoji i kružna autobuska linija. Sa stanice do atrakcija pruža se pešačka ulica, sa obe strane uokvirena prodavnicama različitog sadržaja, zanatskim radnjama, kafanama...cene su primetno niže u odnosu na Tokyo.



Kurazukuri no Machinami (蔵造りの町並み), ulica duga nekoliko stotina metara,  jedna je od najzanimljivih regija grada. Ona označava niz nekadašnjih skladišta i prodavnica, koje su preživele do danas. Japanski objekti najčešće su građeni od drveta, osetljivi na požare. Karazukuri stil podrazumeva mnogo skuplji način gradnje. Debelim zidovima iz nekoliko slojeva, kombinovanjem metala, gline, drveta formiran je štit od vatre i kradljivaca. Najbolji dokaz uspešnosti je opstajanje tih objekata. 



Danas su u ovim objektima smeštene zanatske radnje, restorani, prodavnice. Razgledali smo ručno rađenu grnčariju, probali grickalice od soje, pasulja i drugih tradicionalnih namirnica. Svaku turističku atrakciju u Japanu valja izbegavati vikendom. Redovi uz ulične prodavce slatkiša, kolone šetača trotoarom...najveću muku smo imali izbegavanjem automobila koji su nas sabijali na ograničen prostor pešačkih linija. 



Kawagoe je poznat i po proizvodnji slatkog krompira, nekada uobičajene namirnice za dnevnu ishranu, a danas se mogu probati tradicionalna jela, krompirove nudle, dezerti. Jedan takav slatkiš privlačio je veliki broj šetača, pa smo se i mi pridružili. Veoma jednostavnog izgleda i ukusa,  jede se toplo ili hladno, a u osnovi je kombinacija slatkog krompira, paste od crvenog pasulja i obloge od pirinča. Za razliku od naših jakih, slatkih kolača, ovaj je blag, ali veoma prijatan.

Sokak slatkiša, Kashiya Yokochō菓子屋横丁), dobio je naziv po smenjujućim radnjima koje proizvode i prodaju tradicionalne japanske slatkiše. Odmah nakon Velikog zemljotresa 1923, u Tokyu su slatkiši postali deficitarni, što je podstaklo zanatlije na proizvodnju bombona, sladoleda, deserta od slatkog kompira, paste od pasulja, pirinčanih krekera. Namnožilo ih se skoro 70, ali ih je danas malo preko 20. Koliko je gužva dozvolila, uživali smo u šetnji popločanom ulicom, radoznalo otkrivajući šta vredi probati.



Toki no Kane (時の鐘), zvonik, znamenitost u neposrednoj blizini ulice skadišta, simbol je grada. Izgrađen je u 19.veku na mestu starog tornja koji je uništen velikim gradskim požarom. Zvoni nekoliko puta dnevno.


Iz glavne ulice, na obe strane odvajali su se sokaci, vodeći nas do malih hramova, urednih bašti. Lako smo potrošili dan. Vreme koji smo odvojili bilo je nedovoljno da se obiđu sve zanimljivosti u radnom vremenu. Zainteresovani jesmo, pa će Kawagoe sigurno biti čest izlet iz modernog i brzog Tokya, već u oktobru, kada se dešavaju tradicionalni festivali.